Dvorac Marcibanji–Lederer

Čoka je do 1781. godine bila severnobanatska pustara, sveže oslobođena od Osmanlija, a onda ju je kupio Lerinc Marcibanji (Lörincz Marczibányi) za veliku svotu od 95.500 forinti. Već sledeće godine Marcibanji kolonizuje mađarske kmetove da rade na njegovom imanju, a pet godina kasnije dovodi i Slovake.

Tada Marcibanji započinje izgradnju dvorca, ali ga ne završava. To čini tek sledeći vlasnik, Karolj Švab (Károly Schwab / Sváb), gotovo vek kasnije – 1870. godine. Dvorac je bio gotovo „izgubljen“ posle izumiranja muške linije Marcibanjijevih, a u međuvremenu imanje kupuju Agošton Berber i pivari iz Klusemana u Kebanji.

Krajem 19. veka posed ponovo menja vlasnike – postaju ga Artur i Karolj Lederer (Károly Léderer), pripadnici jedne od najbogatijih jevrejskih porodica. Osnivaju farmu, a dvorac i upravna kuća postaju pokretačka snaga okolnih gradova, sela, imanja i zemljišta. Obezbeđuju visok nivo ekonomskog napretka.

Imanje ostaje u posedu Ledererovih sve do Drugog svetskog rata, kada Banat dolazi pod upravu Nedićeve Srbije, marionetske države nacista. Tokom rata dvorac jedno vreme pripada okupatoru – i to lično Hermanu Geringu.

Dvorac je elegantno žute boje, jednospratna zgrada izduženog tlocrta i simetričnog rasporeda prostorija. Fasada gleda na glavnu ulicu, a sa druge strane se nalazi moćni „Stari park“. Bočnim i središnjim rizalitima raščlanjena je fasada glavnog ulaza. Završeci rizalita su timpanoni iznad krovnog venca. Prozori su ritmično raspoređeni; u prizemlju imaju ravnu gornju gredu, a na spratu lučni završetak. Na njima se nalaze dragocene rešetke od kovanog gvožđa.

Krov je četvoroslivni, ukrašen dodatnim krovovima na bočnim rizalitima. Dvorac rasporedom masa, fasadom i simetričnom osnovom nosi karakteristike klasicizma, ali je zbog nejednovremene izgradnje dobio i elemente eklektike.

Smatra se jednim od dvoraca sa najčistijim stilom u Vojvodini i velikom arhitektonskom vrednošću.

Posle Drugog svetskog rata konfiskovan je, a 1950. godine postaje upravna zgrada poljoprivrednog dobra „Čoka“, o čemu svedoči mermerna tabla na bočnom zidu. Godine 1960. dvorac zahvata požar i strada krov. Eternit je zamenjen biber crepom, ali osnovna linija krova ostaje ista. Tada je srušena i autentična ograda parka.

Danas je dvorac bez namene, izložen propadanju. Primetna je vlaga, stolarija je dotrajala, malter otpada. Zgrada je praktično „beskućnik“ – sve pokretne stvari su odnete, osim par kancelarija. Ne može se obići uprkos tome što je pod zaštitom države. Zgrada ima oko četrdeset vrata i prozora koji su delimično ili potpuno otvoreni, što dodatno ubrzava propadanje.

Izvor: dvorcisrbije.rs